1989 – 2009. KONVENCIJA DONOSI NAPREDAK U PRAVIMA DETETA, ALI IZAZOVA JOŠ IMA
Den Sejmur
Konvencija o pravima deteta postala je 1989. godine prva zakonski obavezujuća, međunarodna konvencija koja potvrđuje ljudska prava sve dece. Iako je tokom proteklih dvadeset godina napravljen veliki napredak, ostaje još dosta posla. Den Sejmur, šef Odseka za rod i prava UNICEF-ovog Odeljenja za politiku i praksu, nudi svoje viđenje.
Konvencija o pravima deteta predstavlja suštinsku prekretnicu u istorijskom naporu postizanja sveta po meri dece. Kao obavezujući sporazum međunarodnog prava, Konvencija kodifikuje principe oko čije univerzalnosti su se saglasile sve države-članice Ujedinjenih nacija – za svu decu, u svim zemljama i kulturama, uvek i bez izuzetka, samom činjenicom pripadnosti čovečanstvu.
Konvencija je nadahnula promene u zakonima radi bolje zaštite dece, izmenila način na koji međunarodne organizacije vide svoj rad za decu i podržala program o boljoj zaštiti dece prilikom oružanih sukoba.
Uticaj u svetu
Uticaj Konvencije na zakonodavstvo i praksu vidimo u brojnim primerima u svim delovima sveta. U Brazilu je 1990. godine, posle ratifikacije Konvencije, usledio novi Zakon o deci i mladima, zasnovan na principima Konvencije. Burkina Faso je osnovala Dečji parlament, radi uticaja dece na donošenje novih zakona, ostvarujući princip Konvencije o učešću dece u društvu.
Konvencija o pravima deteta bila je prva međunarodna konvencija koju je Južna Afrika ratifikovala, dovodeći u toj zemlji do takvih promena kao što su zabrana telesnog kažnjavanja i razvijanje nezavisnog pravosudnog sistema za maloletnike. Ruska Federacija takođe je osnovala sudove za maloletnike i porodice, poštujući odredbe Konvencije, a Maroko je osnovao Nacionalni institut za praćenje poštovanja dečjih prava.
Finska je preduzela čitav niz novih mera za zaštitu dece u skladu s Konvencijom, poput plana za obrazovanje i negu u ranom detinjstvu, novih programa za sveobuhvatno obrazovanje, preporuka o kvalitetu zdravstvene zaštite u školama, i plana akcije protiv siromaštva i društvene isključenosti.
Eritreja je usvojila prelazni Krivični zakon, u kome se propisuju kazne za roditelje ili negovatelje koji zanemaruju, zlostavljaju ili napuštaju decu.
Dalji izazovi
Ovo široko prihvatanje Konvencije može da zavede, lažnim utiskom da u njoj nema ničega izazovnog i novog. Ipak, sama ideja da su deca nosioci prava nije univerzalno usvojena. Odrasli i dalje preveliki broj dece smatraju svojim vlasništvom, i podvrgnuta su različitim oblicima zlostavljanja i iskorišćavanja.Osim što se pravo deteta da bude saslušano u pitanjima koja ga se tiču, artikulisano u članu 12, skoro redovno ne poštuje, mnogi čak dovode u sumnju njegovu legitimnost.
Takođe, ne možemo da kažemo da živimo u svetu u kome je najbolji interes deteta prva briga u svim odlukama koje se tiču dece – kako se zahteva u članu 3 Konvencije. U stvari, stanje je sasvim drugačije, što vidimo po tome kako čovečanstvo raspoređuje svoja bogatstva, koliko malo pažnje poklanja obezbeđivanju najboljih uslova za život svoje dece, i po načinu na koji vodi ratove.
Osnov za promene
Kao i sve moćne ideje, Konvencija odražava zahtev da svet dubinski i suštinski promeni način na koji postupa sa decom.
Svet ne poštuje prava svoje dece – čak poriče da deca imaju prava – što je očigledno kada se ima u vidu uzbunjujuće veliki broj dece koja umiru od bolesti koje se mogu lečiti, dece koja ne idu u školu, ili idu u školu koja ne može da im pruži odgovarajuće obrazovanje, dece prepuštene samima sebi kada njihovi roditelji podlegnu zbog bolesti kojima je uzrok AIDS, ili dece koja su žrtve nasilja, iskorišćavanja i zlostavljanja, od kojih ne mogu sama da se zaštite.
Ne možemo da kažemo da je Konvencija postigla ono što je trebalo. Ali, mogli bismo da kažemo da nam je svima pružila suštinski osnov da činimo ono što je potrebno u menjanju svega što treba promeniti.
Snaga Konvencije
Ostvarivanje ove promene zahteva od nas da koristimo Konvenciju u njenom punom obimu i da u tome iskoristimo tri osnovne poluge njene moći.
• Prvo, Konvencija je zakonski instrument, koji nedvosmisleno definiše odgovornost vlada prema deci koja su u okviru njihove jurisdikcije.
• Drugo, ona je okvir za obaveze koje različiti činioci imaju na svim nivoima društva u osiguranju prava dece, i pomaže nam da shvatimo kakva su znanja, veštine, troškovi ili uprava potrebni za ispunjavanje ovih obaveza.
• Treće, Konvencija je moralni stav, koji podjednako odražava suštinske ljudske vrednosti i iz njih crpi snagu, za našu posvećenost da zajedno obezbedimo svoj deci sveta najbolje što možemo da damo.
Ova dvadeseta godišnjica Konvencije podseća nas, najviše od svega, na ono što još treba da učinimo. Konvencija zahteva revoluciju – koja stavlja decu u središte razvoja čovečanstva – ne samo zato što će nam se ovo ulaganje višestruko isplatiti (što je svakako slučaj), niti zbog toga što nežno doba detinjstva podstiče naše saosećanje (mada bi tako trebalo da bude), već iz jednog osnovnijeg razloga: zato što je to njihovo pravo.
