Baš svi su pobednici

Bujanovac, 27. decembar 2017 – Fazar koji ima deset godina, i godinu stariji Nazir, nestrpljivo pored terena čekaju da počne njihova utakmica. Gledaju na semafor na kojem nestaju minute i sekunde utakmice koja je na izmaku. Uzbuđeni su. Na sebi imaju opremu u bojama njihovih ekipa. Nazir crnu, Fazar narandžastu. U njima predstavljaju decu izbeglice iz Preševa i Bujanovca. Tu je i ekipa iz Centra za prihvat izbeglica u Vranju, kao i još sedam ekipa koje sačinjavaju deca iz ovog dela Srbije.

Svi oni imaju želju da baš njihova ekipa osvoji turnir koji je organizovao UNICEF, uz podršku partnerske organizacije Danskog saveta za izbeglice, a zahvaljujući finansijskoj pomoći Odeljenja Evropske unije za humanitarnu pomoć i civilnu zaštitu (ECHO).

Na parketu se ređaju dobri driblinzi i šutevi. Postižu se golovi, neki zaista prelepi. Dižu se ruke u znak radovanja, ispuštaju uzdasi razočaranja posle promašenih šansi.

Među decom na terenu nema razlike – svi se trude da odigraju najbolje, ali sportski, fer. I na tribinama je isto. Navija se na farsi, arapskom, albanskom i srpskom jeziku. Po završetku utakmice – rukovanje. Sabiraju se bodovi, računa se ko se sa kim sastaje u drugoj rundi turnira.

U pauzi između dve utakmice Nazir i Fazar pokazuju svoju ljubav prema fudbalu.

Fazar Madžizada, 10, obožava fudbal.

„Svako jutro, čim se probudim igram fudbal. Odmah posle doručka“, kaže mlađi Fazar i dodaje: „moji roditelji su veoma srećni kada me vide da igram fudbal jer znaju koliko volim tu igru. Prvo šutiram loptu sam, a kad dođu ostali drugovi ceo dan smo napolju, na terenu za fudbal.“

Nazir objašnjava zašto je morao da prestane da trči za loptom u Avganistanu. Kaže da je iz Mazar-E-Šarifa gde su teroristički napadi bili česti.

„Roditelji su mi zabranili da idem u školu. Samo tamo smo imali teren za fudbal. Bilo je nekoliko napada u blizini škole i ja sam poslušao majku i oca. Zato nisam igrao fudbal duže od godinu dana.“

Kaže da mu je bilo veoma teško tokom te pauze.

„Znam da šutiram, da driblam, da trčim. Znam da igram dobro u napadu“, objašnjava dok mu se oči sijaju.

Nazir Nuri, 11, koristi svaku priliku da igra fudbal.

Nazir takođe koristi svaku priliku da igra fudbal. Kaže da počne u Centru za prihvat izbeglica gde živi sa porodicom, zatim nastavi u školi koju pohađa, a od nedavno je počeo da trenira u lokalnom klubu pa mu se nekad dogodi da tri puta dnevno mora da menja opremu.

Ima skromne želje – da u budućnosti igra baš za taj lokalni klub – BSK Bujanovac.

Fazar je mnogo optimističniji. Kada mu se postavi isto pitanje, bez dileme odgovara da bi želeo da igra u Barseloni.

Rezultat nije važan – svi su pobednici.

Na ovom turniru je pokazao da ima talenta. Ipak, uprkos tome, njegova ekipa nije osvojila prvo mesto, kao ni Nazirova, ali to nije ni bitno jer je rezultat bio daleko najnevažniji cilj ovog takmičenja. Baš to je, ispisanom porukom na velikom papiru, poručila Fazarova ekipa, ekipa dece iz Centra za prihvat izbeglica u Preševu: SVI SMO POBEDNICI.

 

Za UNICEF Vladimir Banić

Ažurirano: 27. 12. 2017.
  • Share