Jutros sam obišla lokalnu bolnicu koja je podignuta u sklopu UN-ove baze za stabilizaciju stanja na Haitiju. Bolnica se sastoji od dva velika šatora koji su prepuni ranjenim Haićanima. Uslovi su vrlo teški: malo hrane i vode za pacijente i lekare, nema sanitarnih čvorova što znači da se sav urin i fekalije odlažu iza bolničkog šatora.
 
  Nema mrtvačnice pa se tela mrtvih gomilaju u jednom uglu šatora. Danas su uspostavili "operacionu salu" u kojoj se obavljaju amputacije jer se velik broj rana zadobijenih u potresu inficiralo i postalo životno ugrožavajuće. Trenutno nema kapaciteta da se obavljaju bilo kakve druge operacije ovdje, a postojeće medicinske potrepštine su vrlo ograničene.
 
  U kakofoniji jauka nalazi se petoro male dece koji leže u kolevkama, bez rođaka koji ih mogu nahraniti, očistiti ili primiti u naručje. Danas je stigla i dvogodišnja devojčica s cerebralnom paralizom, dehidrirana i u šoku. Iako nema većih povreda i može iz bolnice, niko ne zna njeno ime niti se zna gdje bi mogla biti njena porodica…
 
  Sličnu sudbinu deli i sedmogodišnji Son koga su dovezli u vapajima za mamom i tatom. Od malo riječi koje je rekao sestre su zaključile da ih je video mrtve. Son ima malo povreda i vrijeme provodi obilazeći druge pacijente, lekari ne žele da ga otpuste bez saznanja gdje će otići i ko će brinuti o njemu.
  Velika je verovatnoća da su stotine dece u sličnoj situaciji u Port-o-Prinsu, bilo da su u bolnicama ili lutaju ulicama bez pristupa pijaćoj vodi, hrani i zaštiti od nasilja i zlostavljanja. Iako ta deca nisu povredjena u potresu, sa sobom nose velike psihološke traume koje će ih obeležiti za celi život.
 
  UNICEF traži odgovarajuće mesto za podizanje dva skloništa koja će pružiti utočište za 200 dece kao što su Son i dvogodišnja devojčica. Skloništa će biti sigurna utočišta za decu, ali i mesta gdje će biti zadovoljene njihove osnovne potrebe dok se ne pronađu njihove porodice. Za decu koja se ne mogu vratiti u svoje porodice, pronaći će se druga rešenja.

Podela vode

  Tokom popodneva sam obišla mesta na kojima se distribuira voda. Haićani više ne spavaju u svojim kućama. Čak i oni čije su kuće ostale čitave izlaze na ulice i podižu privremena skloništa s prvom tkaninom na koju naiđu. Zbog toga su nastale gužve na nekoliko trgova u gradu tako da je čak i premijerova palata iako ograđena postal je kamp za podizanje šatora.
 
Oni koji nisu na trgovima ili u parkovima blokiraju ulice s pločama betona i spavaju na pločniku.
  Nigde nema toaleta, a prilikom obilaska sam videla žene kako se na ulici kupaju u vodi iz kante. Kako nema toaleta, ljudi nuždu obavljaju uz put. 

  Kada smo stigli do premijerove rezidencije vidjeli smo spremnik vode s 5000 litara koji pokriva dnevne potrebe 1000 osoba. Red za vodu je bio dugačak, a ljudi su mirno čekali na svoj red, držeći u ruci svako svoj kanistar.
 
  Tu su mi prišle i pozdravile me četiri devojčice. Kada sam ih upitala kako je, jedna djevojčica se nasmejala i rekla da je sve u redu. Na to je sedamnaestogodišnja Stania koja je čula naš razgovor reagovala rekavši "U redu? Kako misliš sve je u redu? Ovo nije ni najmanje u redu, ovo je užasno i nećemo još dugo moći da izdržimo ovako."

Bilo je ohrabrujuće videti da pomoć dolazi do ljudi, uprkos groznim uslovima u kojima žive. Vratila sam se u bazu u kojoj je UNICEF počeo da deluje pošto je uništena kancelarija na Haitiju i tamo sam saznala da je sin jednog od naših saradnika preminuo usled teških povreda dobijenih u zemljotresu. To je bilo treće dete koje je naš kolega izgubio u zemljotresu jer su njegova ćerka i drugi sin smrtno stradali pri urušavanju kuće.
    

(Tamar Hahn)

Donirajte putem intereta ovde ili uplatom na žiroračun