Port-o-Prens/Beograd, 21. januara 2010.

Potres na Haitiju izbrisao je s lica zemlje stotine hiljada domaćinstava i osakatio je osnovnu infrastrukturu za oko 3 miliona Haićana. Nakon zemljotresa, UNICEF zajedno s partnerima dostavlja interventnu humanitarnu pomoć deci i porodicama kojima je potrebna. Skoro polovina Haićana još nije napunila 18 godina i ova deca su prioritet za UNICEF. U ovom trenutku važno je svu decu pronaći, nahraniti, pružiti lekarsku pomoć i skloniti ih na sigurno. Sebastijan Delatour ima četrnaest godina i preživio je zemljotres.
Smatra da je srecan u odnosu na veliki broj svojih vršnjaka iako je njegova porodica takođe stradala u zemljotresu. Sebastijan živi u bolje stojećem pregrađu glavnog grada, Port-o-Prensa. Sa njim je telefonom  razgovarala Valerie Moore.

Ubrzo nakon zemljotresa, Sebastijan je čuo vrisak majke dok je istrčavala iz kuće. Njegova sestra je u trenutku zemljotresa bila pod tušem, pala i razbila glavu. U tom trenutku nije mogao da shvati šta se događa – prvo je pomislio da netko puca na kuću.  Ubrzo nakon toga stigle su i tužne vesti – kuća njegovih dede i bake je sravnjena sa zemljom. Danima su njegov otac i ujaci kopali po ruševinama, pokušavajući da ih pronadju. Kada su ih pronašli, bilo je prekasno.


„Deda  je sedeo u fotelji i gledao televiziju kada je kuća pala na njega" ispričao je Sebastijan. „Umro je odmah i nije patio."

Ljudi plaču i urliču

Trebalo je nekoliko dana da pogrebno preduzeće preuzme tela i pobrine se za potrebe ozaloscene porodice. Sebastijan se priseća kako je veliki broj ljudi pokušavao da sahrani svoje bližnje pa su ubrzo izbile tuče. Na ulicima se vidi koliko su teški problemi, pretpostavlja se da je desetine hiljada ljudi umrlo i da je oko 300,000 ljudi ostalo bez krova nad glavom.
„Grozno" rekao je Sebastijan. „Miriše na smrt. Ljudi plaču i viču. Ljudi se tuku za hranu… Tata mi je rekao da mora da bude jak za sve nas i da sada ne sme da pokaze da plače. Ali siguran sam da je plakao u svojoj sobi. Ali moja mama, i svi mi, mi smo plakali."

Od udara zemljotresa nije pričao sa mnogim prijateljima za koje je zabrinut. Od  jednog do koga je uspeo da dodje saznao je da je izgubio oca kada je srušena zgrada Hotela Montana u Port-o-Prensu. Drugi prijatelj je izgubio dom i nekoliko članova porodice i sada spava na ulici.Ja imam sreće jer još uvijek imam kuću i vodu, rekao je Sebastijan.

Iako je Sebastijanova škola još čitava, njeni su zidovi oštećeni, a konstrukcija nije više sigurna. U svakom slučaju u tu školu se neće više vraćati.

„Zatvor je otvoren. Na slobodi su zatvorenici – veliki kriminalci" priča dalje Sebastijan. Iako njegova majka smatra da je sada vrlo opasno u Haitiju, Sebastijan kaže „Želio bih da ostanem na  Haitiju i da pomazem ljudima sa hranom i vodom jer ljudi su mi rekli da pomoć nije još stigla i da vremena ima sve manje"

Donirajte putem intereta ovde ili uplatom na žiroračun