Biblioteka igračaka – biblioteka osmeha

Abir, izbeglica iz Sirije, češljala je svoje kćerke posle ručka. Mala tradicija koju imaju otkako su u prihvatnom centru. Starija, osmogodišnja Džudi, pustila je godinu dana mlađu Sidru da je mama prvu očešlja. Sidra je zadovoljna jer je mezimica. Strpljivo sedi dok mama provlači češalj kroz kosu.

Dve devojčice su gotovo čitavo detinjstvo provele u izbeglištvu. Siriju i rodni Damask su napustile pre četiri godine, a poslednja četiri meseca se nalaze u Srbiji.

Roditelji se trude da obezbede normalnu rutinu za svoju decu dok borave prihvatnom centru u Bujanovcu. Iako je grad blizu, mnogi odrasli nemaju potrebe da idu tamo, a za decu ima previše izloga sa igračkama koje roditelji ne mogu da kupe.

Abir i njena porodica čekaju da se rat u Siriji završi, ili da dođu na red za odlazak u Zapadnu Evropu. U potrazi za boljim životom za svoju decu.

Sidra i Džudi se redovno druže sa Mustafom iz Avganistana i Kimijem, Bardijem i Aršijom, dvojicom braće i sestrom, koji su takođe iz Avganistana. Uče srpski jezik, plešu uz muziku i pokušavaju da iskoriste najbolje od detinjstva u prihvatnom centru.

Kroz staklena vrata ih gleda Mustafin otac. Seća se kako je sa sinom prelazio uzburkano more.

„Sad mu je dobro ovde. Ali, pati što nije sa majkom. Nas dvojica sami putujemo“, objašnjava Mohamed Amini.

Kaže da su od kuće poneli samo jednu Mustafinu igračku, ali da je bolje da to nisu uradili.

„Ta igračka koju je mnogo voleo je jedan plavi auto. Stalno ga je nosio sa sobom, stavljao pod jastuk dok spava. A onda smo ga izgubili dok smo bili u čamcu za Grčku. Sedam dana je bez prestanka zbog toga plakao“, objašnjava sa tugom u očima Mohamed.

Sad gleda sina koji razdragano peva sa ostalom decom. Drži za ruke sa jedne strane Sidru, a sa druge Džudi.

Odjednom deca prestaju da pevaju i počinju da trče u drugu prostoriju. Ništa ih ne može zaustaviti. A, jasno je i zbog čega.

Na tri velika spojena stola nalazi se mnoštvo igračaka! Samo za njih. Tu su lopte, lutke, puzle, mede, ksilofoni… Kao da su sve one prodavnice sa izlozima sa igračkama u gradu donele najbolje što imaju!

Deca se ne otimaju, jedni drugima dodaju igračke, razmenjuju ih. Kao da su jedna velika porodica, što na neki čudan način i jesu. Dele krov, sto za ručavanje u menzi, pa što ne bi i igračke?

Iz mnoštva dece, njih dvadesetak, izdvaja se Mustafa. Začaran je. U rukama drži plavi automobil i ne skreće pogled sa njega. Mustafin otac prati sina pogledom. Do malopre zabrinuto lice sada je ozareno.

Sidrina i Džudina mama isto posmatra kćerke. Gleda kako starija dodaje mlađoj doboš. Vidi se da je srećna zbog toga kako je vaspitala decu.

„Biblioteka igračaka koju je obezbedio UNICEF nam mnogo znači jer mi izbeglice nemamo novac da kupimo deci igračke. Ovako, njih dve pozajme igračku koja bude kod nas u sobi nekoliko dana dok se ne izigraju, pa je vrate i uzmu novu. Uče da vode računa o stvarima, ali i da dele sa drugom decom, što je veoma važno“, veruje Abir.

Mustafa, Sidra, Džudi, Bardija, Kimija, Aršija i mnoga druga deca izbeglice u Srbiji, članovi su UNICEF-ove biblioteke igračaka. Nemaju članske karte, ali imaju članarinu koja nije obavezujuća, ali se obavezno svaki put pojavi kada uzmu igračke – osmeh. A, on je neprocenjiv.

Zahvaljujući donaciji Vlade Japana, biblioteke igračaka koje podržava UNICEF rade u Principovcu i Bujanovcu.

Updated: 25 марта 2017
  • Share