Svaki put kada zaštite dete, postoji nada

Ako se za nekoga u Srbiji može reći da mu je UNICEF obeležio život – onda je to Svetlana Marojević. Kao devojčica koja je rasla posle Drugog svetskog rata, Svetlana se vrlo dobro seća drvenih sanduka od kedrovine sa utisnutim, dobro poznatim, znakom UNICEF-a. Već na prvu asocijaciju na ovu organizaciju, počinje njeno pripovedanje.

„Mislim da sam sa UNICEF-om odrastala. Jer ja sam dete pedesetih godina i mi smo išli u zabavišta pre svega zbog toga smo mi dobijali jedan obrok, zdrav mlečni obrok. Tako da smo mi preko UNICEF-a dobijali taj čedar sir, dobijali smo mleko u prahu i ono što je lepo, uvek su neki dobri ljudi u te pakete koji su bili namenjeni deci stavljali neke igračkice.

Mi devojčice u vrtiću sve smo dobile neke plastične mašnice koje su za nas bile fantastične u to vreme. Dečaci su dobili neki kamiončić, neke igračkice. I naravno da je taj sir i ti mlečni proizvodi koje smo dobijali, verovatno su i vakcine išle preko UNICEF-a, bili jako značajne za naše odrastanje. Nije bilo rahitisa i tih nekih bolesti zbog loše ishrane. Ali su meni te mašnice ostale u uspomeni zauvek,“ priseća se Svetlana.

Dok izgovara poslenju rečenicu, igra joj obraz. Od sete. Ipak, lice joj se brzo uozbilji kada sećanje na UNICEF pređe u onaj period kada je, kasnije, kao zaposlena u ovoj organizaciji radila na psihosocijalnoj pomoći deci koja su dolazila iz ratom razorenih sredina.

„Psihosocijalnim programima UNICEF je prevashodno pomagao deci koja su ugrožena zbog rata, a to su bile različite vrste ugroženosti. Imali smo decu izbeglice koja su došla sa fizičkim teškim traumama sa ratom obuhvaćenih područja, koja su bila u bolnicama.

Njima smo pomagali za lečenje fizičkih trauma. A ubrzo smo shvatili da … su njihove psihičke, duhovne traume mnogo teže nego što su samo fizičke traume. Tako da smo obuhvatili medicinsko osoblje koje smo edukovali kako da rade sa tom decom, a imali smo i neposredne aktivnosti sa decom i sa njihovim roditeljima“, seća se Svetlana ovog strašnog perioda u skorijoj istoriji.

Mnoge su tih užasnih 90-tih godina programi UNICEF-a otrgli od strašne stvarnosti rata i deci vratili detinjstvo, roditeljima roditeljstvo, a nastavnicima jednu od najplemenitijih profesija. Zato Svetlana ima poruku da za one dane kada mislite da za decu ne može biti opasnije, strašnije ili gore.

„Za svako dete, nada“.

Updated: 26 јануара 2017
  • Share