Bosetova priča o opastanku i nadi

UNICEF-ov globalni ambasador, Novak Đoković, se igra sa Bosetom u dečjem kutku u Beogradu

Beograd, septembar 2015. – Kada se tog jutra probudio, šestogodišnji Boset je uradio ono što je činio poslednjih nekoliko nedelja. Izašao je iz šatora, protegao se, i tražio mesto gde može da ostane sam sa svojim mislima.

U tom sam ga trenutku upoznao. Sedeo je na vlažnoj klupi zagledan u ruke koje su se igrale bez igrački. Bilo je hladno, a zbog blizine reke i kiše koja je padala tokom noći bilo je nemoguće da mu garderoba ostane suva. Bosetova crvena jakna bila je prošarana vlažnim tragovima spavanja na zemlji.

Od prstiju je sada mislio da su razni oblici koji su jureći jedni druge u igri, čini se, samo tražili način da se zagreju. Čas su to bila dva dinosaurusa koja se bore, zatim automobili koji se prestižu… Mi odrasli gubimo maštu i, gledajući ga, nisam uspeo da prepoznam sa ‘čime’ se sve Boset igrao, ali bio je daleko od mesta gde se nalazi – hladnog parka kod autobuske stanice u Beogradu, u kom stotine dece sa svojim roditeljima svakog dana prave usputnu izbegličku pauzu ka svom cilju – sigurnijem i boljem sutra.

Razgovarao sam sa njegovim bratom, momkom u studentskim godinama, koji mi je objasnio da putuju nedeljama iz Alepa,  nekada lepog i prijatnog, a sada opasnog i ratom razorenog grada, u Siriji.  Cilj im je Nemačka. Glavna briga – Bosetovo zdravlje, jer hladni dani i još hladnije noći, postaju sve teži za njega.

U razgovoru su nas prekinuli socijalni radnici koje podržava UNICEF, a koji su informisali izbegličke i migrantske porodice sa decom o postojanju dečjeg kutka, koji su uspostavili Vlada Srbije, Grad Beograd i UNICEF, svega stotinak metara od mesta gde su podigli improvizovani kamp. Objasnili su Bosetovom bratu da je to toplo i bezbedno mesto, opremljeno igračkama, gde Boset može da predahne i da se igra, i gde može ponovo da se oseća kao dete.

Sreo sam ih nešto kasnije baš na tom mestu. Boset se igrao sa loptom nešto većom od teniske. Bacao ju je od zemlju, od zid. Probao je, kao nešto ranije u parku, da zasmisli da se igra sa nekim. Nije išlo, za loptu ipak treba društvo. Prošao je pored jednog momka i bacio mu loptu. Ovaj mu je vratio. Bacio još jednom. Ovaj je opet vratio samo nešto brže. Boset je uhvatio i nasmejao se možda prvi put tog jutra. Sad je on tom momku bacio brže nego prethodni put. Ovaj to nije očekivao. Bosetova lopta je išla malo u stranu i malo felšom, i za ovog momka iako je on krupan i atletski građen – neuhvatljiva. Sada se taj drugi momak smejao kao da je i on zaboravio gde je i šta radi.

Novak Đoković, globalni ambasador UNICEF-a, je došao tog jutra da poseti dečji kutak. Boset nije znao ko je on. Možda ga je zato pobedio u toj njihovoj partiji tenisa. Da je znao, možda bi se uplašio.

Pogledao sam Bosetovog brata koji je sedeo nešto dalje od njih; čini se da je i on od zaboravio gde je i šta njegovu porodicu čeka. Opčinjen, gledao je mlađeg brata kako se igra sa svetskim šampionom i uživa u tome.

Slika tog dečaka mi je ostala urezana u sećanju.  Mislio sam da ga više nikada neću videti niti čuti.  Međutim, nekoliko dana kasnije sam dobio sms poruku – Boset i njegova porodica su bezbedno stigli do Austrije. Još jedna stanica ih deli od Nemačke.

Boset bi uskoro trebalo da krene u školu. Tamo će moći da ispriča svojim novim drugarima i drugaricama kako je zagrejao prste u toplom dečjem kutku u Beogradu i kako je pobedio svetskog šampiona u tenisu, Novaka Đokovića.

Za UNICEF Vladimir Banić

Ažurirano: 05. 10. 2015.
  • Share