Ostati u školi u Srbiji

Okupljeni oko lopte: Veljko, Srbislav, Mirko i Lazar postali su dobri drugovi u osnovnoj školi “Ljupče Španac”

UNICEF-ov pilot projekat ima za cilj identifikovanje dece koja su u riziku od napuštanja školovanja i pružanje potrebne podrške deci i školama u koje idu.

Četiri dečaka sede za stolom u biblioteci i rade baš ono što obično rade dvanaestogodišnjaci: zbijaju šale, zadirkuju jedan drugog i ćaskaju o fudbalu.

Mirko, Lazar, Veljko i Srbislav izgledaju kao jaka ekipa – srećni su kada se takmiče ko će prvi odgovoriti na neko pitanje na času isto kao i kada šutiraju loptu na betonskom terenu pored škole. Ali pre samo nešto više od godinu dana ova slika je mogla izgledati potpuno drugačije.

Jednostavno, Mirka ne bi bilo na njoj. Najniži i najsitniji od ove četvorice imao je poteškoća sa školom – izostajao je sve više, a u školi se često sukobljavao sa vršnjacima i nastavnicima. Teškoće u govoru predstavljale su dodatnu prepreku njegovom uključivanju u vršnjačku grupu. Činilo se da se zaglavio u strmoglavom kovitlacu – a njegovo ponašanje je odražavalo, ali i pogoršavalo, njegove odnose sa drugim učenicima.

Za direktorku osnovne škole „Ljupče Španac”, Vanju Tanasković, ovo je bila poznata teritorija. Više od jedne decenije ona vodi ovu školu u Beloj Palanci, mestu u jugoistočnoj Srbiji. 

„U svakoj generaciji imamo jednog ili dva učenika koji su na ivici da napuste školovanje,” kaže.

Direktorka se sa žalošću priseća devojčice Romkinje koja je napustila školu u trenutku kada je trebalo da položi još samo jedan ispit da bi stekla diplomu osnovne škole. Bez ove diplome najnižeg obrazovnog stepena, izgledi za zaposlenje i kvalitet života su turobni.

Bela Palanka, okružena brdima i poljima lavande, čini se kao mesto koje ima idiličan položaj. Ipak, stvarnost je sumorna za većinu njenih dvanaest hiljada stanovnika. Ovo je jedno od najsiromašnijih naselja u Srbiji gde je nezaposlenost velika, zarade su niske, a nade je malo. Veliki deo stanovništva čine Romi, od kojih mnogi pripadaju najsiromašnijem delu stanovništva ovog mesta.

Mirkova majka, 44-godišnja Danijela Gunić, oslanja se na novčanu socijalnu pomoć kako bi prehranila svog sina i njegovu stariju sestru, 15-godišnju Jelenu.

„Živimo u jako teškim uslovima,” kaže Danijela. “Naša kuća samo što se ne sruši.”

Ovo nije život kakav Danijela želi za svoju decu – zbog toga se zabrinula kada je njen sin počeo da izostaje iz škole.

„Bila sam uporna u tome da Mirko nastavi sa školovanjem. Obrazovanje je ključna stvar koja će mu obezbediti diplomu ili dobar posao – to je važno za njega.”

Podrška porodice i škole pomogla je Mirku da preokrene svoju situaciju.

„Svi su mi govorili da se promenim!”, smeje se.

Ali morao je da se promeni i način na koji su drugi videli Mirka, te da time škola postane mesto gde on i deca slična njemu takođe mogu biti uspešna.

Vida Nikolić je odigrala ključnu ulogu. Veliko iskustvo ove nastavnice koja je postala Mirkov odeljenski starešina u petom razredu bilo je od presudnog značaja za oslobađanje Mirkovih potencijala.

Razredni starešina, Vida Nikolić, odigrala je ključnu ulogu u Mirkovom školskom životu

„Pokušala sam da ga otvorim kao osobu,” kaže. “Uključili smo logopeda i psihologa da mu pomognu – i uputili ga na one učenike u razredu koji su mogli da ga usmere u dobrom pravcu. Objasnila sam deci da treba da pomognemo Mirku ne samo u učenju, već i kada je u pitanju druženje.”

Vida takođe hvali „odličnu saradnju” koju je imala sa Danijelom u pogledu podrške Mirku u izradi domaćih zadataka i socijalnom prilagođavanju.

Kada je reč o rezultatima u školi, promena je bila ogromna. Vida iz svoje torbe izvlači sveščicu i hvali se Mirkovim ocenama sa zadovoljnim osmehom na licu.

Mirko je već bio prepoznao Lazara, Veljka i Srbislava kao drugare koji bi bili dobri za njega i kao podrška u učenju i kao društvo. Činjenica da su svi oni igrali fudbal ponukala ga je da im se pridruži u timu.

Sada se njegov nastavnik fizičkog, Vlastimir Milosavljević, stara da Mirko bude usredsređen na časovima isto kao i na terenu jer su dobre ocene preduslov za izlazak na teren.

“Spremni su da urade sve da bi bili deo tima,” smeška se zadovoljno.

Sveobuhvatan pristup koji škola primenjuje – okupljanje nastavnika, učenika, porodice i stručnjaka oko istog cilja – najčešće daje rezultate. Zato je osnovna škola „Ljupče Španac” bila dobar kandidat za pilot projekat usmeren na smanjenje ranog napuštanja školovanja.

Ovo je jedna od deset škola iz cele zemlje koja učestvuje u testiranju modela za prevenciju ranog napuštanja školovanja. UNICEF je ovaj projekat razvio u saradnji sa lokalnom nevladinom organizacijom, Centrom za obrazovne politike, uz finansijsku podršku kompanije UNIQLO.

Jedna od komponenti ovog projekta je uspostavljanje „sistema za rano upozoravanje” za učenike koji su u riziku od osipanja. Škole u kojima se sprovodi projekat takođe rade na unapređenju saradnje sa roditeljima i među učenicima. Posvećene su promeni sadašnje kulture škole na način da učitelji i nastavnici preuzmu odgovornost za sprečavanje ranog napuštanja školovanja. Škole će u svim fazama dobijati podršku od UNICEF-a i njegovih partnera.

U osnovnoj školi „Ljupče Španac” stručni saradnici i saradnice su se pridružili direktorki i nastavnicima u timu za intervencije. Oni identifikuju učenike i učenice koji su pod rizikom od napuštanja školovanja i pomažu im pre nego što se situacija pogorša. Tim se takođe bavi unapređenjem ukupnog kvaliteta obrazovanja u školi.

„Prepoznali smo ove probleme još davno,” kaže logoped Jelena Jovanović. „Nadamo se da će nas ovaj projekat osnažiti.”

Pilot projekat je započeo u aprilu 2014. godine, dok je primena modela sprečavanja ranog napuštanja školovanja u školama započela u septembru ove godine. Cilj je da se uključe svi koji rade u školi, razvijajući tako mrežu podrške među kolegama, kao i partnerstvo sa roditeljima i lokalnom zajednicom. Do kraja projekta u oktobru 2016. godine pilot škole trebalo bi da postanu otvoreno i podržavajuće okruženje za sve učenike.

Suština projekta je zapravo isticanje važnosti obrazovanja – da završavanje škole može otvoriti brojne životne puteve za dete, koliko god da je sredina iz koje ono potiče puna izazova.

Ovih dana Mirko je na dobrom putu – druži se sa svojim vršnjacima i loptom.

„On će biti naš prijatelj, ma kakav uspeh imao u školi,” kaže Srbislav.

Sada kada ima dobre drugove, kada je prihvaćen u društvu i ima bolji uspeh u školi, za Mirka stvari idu na bolje. Ali škola i drugi ljudi morali su da se promene da bi to moglo da se desi. 

Guy De Launey za UNICEF

Ažurirano: 17. 11. 2014.
  • Share