Škola je šansa, škola je pravi put

Vladičin Han – „Kada sam bila sedmi razred nisam išla 6 meseci u školu. Bili smo u finansijskoj krizi i morali smo da odemo u Nemačku. Tamo se nismo snašli, pa smo se vratili. Ja sam opet htela u školu ali sam imala veliki problem da nadoknadim propušteno gradivo“, tako svoju priču započinje sedamnaestogodišnja Monika Mucić.

Ona tada, sa roditeljima, sestrom, babom i dedom, živi u jednoj sobi, bez vode. Porodica preživljava od socijalne pomoći i hrani se u narodnoj kuhinji. U tom trenutku Monika je na prekretnici – da li će nastaviti osnovnu školu.

Nastavila je, ali nije bilo lako. To zna i Marina Ivanović, pedagoška asistentkinja, koja joj je pomogla da položi razredni ispit. Međutim, na kraju polugodišta u 8. razredu Monika je opet imala četiri nedovoljne ocene.

„Ona je u osnovnoj školi, verovatno zbog socio-ekonomske situacije, imala vrlo lošu sliku o sebi i ni malo samopouzdanja. Bila je povučena i tiha devojčica“, priča Marina.

Tada su se uključili svi profesori. Napravili su individualni plan rada sa Monikom, prilagodili joj predavanja i domaće zadatke, pripremali je za završni ispit. Da nije bilo svega toga, ali i besplatnih udžbenika, pribora i užine, Monika verovatno ne bi završila osnovnu školu.

Te godine i sve drugo se promenilo. Oba roditelja su se zaposlila i iznajmili su stan. A Monika je odlučila, uz pomoć profesora, pedagoškinje i pedagoške asistentkinje, da upiše Tehničku školu. Sada završava treći razred.

„Za mene lično škola je mnogo važna. Kad je završim moći ću da se zaposlim, da budem nezavisna, da budem svoj čovek. Niko neće moći da me ponižava, da mi kaže da sam neobrazovana“, odvažno kaže Monika.

Dok, ova sada samouverena devojčica, priča o svojim planovima, njen otac Milan ne skida osmeh sa lica. Ponos mu se vidi u očima.

„Da nije upisala srednju školu, ona bi se udala, ja to znam. Sada kada vidim da hoće da uči ja sam ponosan otac. Podržavam je da upiše i saobraćajni smer jer će tako naučiti da vozi kola“, kaže Milan.

Monikina priča verovatno ne bi imala srećan kraj da ona, u ključnom trenutku, nije bila uključena u projekat „Sprečavanje osipanja učenika iz obrazovnog sistema Republike Srbije“, koji je sproveo UNICEF, Centar za obrazovne politike i Ministarstvo za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj, a uz finansijsku podršku kompanije UNIQLO.

U projektu je učestvovalo 10 osnovnih i srednjih škola u 7 lokalnih samouprava, a među njima su bile i obe Monikine škole – osnovna škola „Branko Radičević“ i Tehnička škola.

Koliko je projekat važan i šta je potrebno da bi dao prave rezultate zna i profesor informatike Miljan Nikolić. On radi u obe škole i upoznat je sa problemom osipanja učenika.

„Prvo, roditelji moraju da sarađuju sa školom i da podržavaju svoju decu. Sistem mora da im obezbedi knjige, užinu i prevoz. A i profesori moraju da se posvete svakom detetu, jer to ima najviše efekta. Naravno u tom krugu saradnje su i odeljenske starešine i stručni saradnici, pedagozi i psiholozi“, kaže Miljan.

U projektu je učestvovalo 10 osnovnih i srednjih škola u 7 lokalnih samouprava, a među njima su bile i obe Monikine škole – osnovna škola „Branko Radičević“ i Tehnička škola.

I učenicima, i roditeljima, i nastavnicima mnogo su značile i motivacione radionice o značaju obrazovanja, kao i saradnja sa romskim organizacijama, objašnjava Lovorka Dragojlović Jović, pedagoškinja u Tehničkoj školi, koja je ujedno bila i koordinatorka Tima za prevenciju osipanja.

„Mnogo je važna saradnja osnovnih i srednjih škola, jer je prelazni period najrizičniji za napuštanje škole. Mi smo bili u kontaktu sa OŠ „Branko Radičević“ i tako smo imali smo uvid u Monikinu situaciju. Odmah smo znali da je u riziku da napusti školu. Zato su tokom prve dve godine nastavnici primenjivali individualizovani pristup u radu sa Monikom, a posebno smo se trudili da je uključimo u aktivnosti sa vršnjacima“ kaže Lovorka.

Priča nam i da je pre deset godina u Tehničkoj školi bilo je svega dvoje romskih učenika. Danas ih je 40, a samo je troje u riziku da napusti školu.

„Osim što je osnažio učenike da nastave školovanje, ovaj projekat je pomogao i nastavnicima da shvate da su deca, koja su u riziku da napuste školu i njihova briga, i da je i njihova odgovornost ako ih u tome ne spreče“ kaže Lovorka.

Efekti projekta koji je trajao dve godine itekako su vidljivi- stopa osipanja učenika smanjena je za čak 66% u pilot školama.

Ni Monika, sada druželjubiva, vedra i nasmeja tinejdžerka, više nije u riziku od napuštanja škole. To znamo, jer nam, dok odlazimo, dovikuje:

„Poručite svima da idu u školu, da bi i kroz život mogli da idu podignute glave.“