U Srbiji, izgradnja samopouzdanja kroz muziku

Novi Sad, 19. jul 2016. – Do nedavno, upis u školu je predstavljao izazov za Petru. Nije mogla da se upiše u osnovnu školu u njenom rodnom mestu, te su ona i njen otac bili primorani da se presele u drugi grad, bliže školi za decu sa smetnjama u razvoju. Kada se preselila, Petra je sasvim slučajno upoznala Anu, nastavnicu u muzičkoj školi – i onda se sve promenilo.

Ispred muzičke škole Isidor Bajić, na hladnom prolećnom vazduhu, čuju se zvuci klavira, duvačkih i gudačkih instrumenata. Na spratu, na kraju dugačkog hodnika, Petra sedi uspravno za klavirom, savršeno je izbalansirana, leđa su joj uspravna kao daska, a glava joj je okrenuta u pravcu ispred nje. Njena nastavnica, Ana, fiksira pogled na ruke svoje učenice.

„Gusto! Gusto! Gusto!“ Ana ponavlja sve brže i brže, a ton njenog glasa se menja i prati muziku.

Danas, Ana pokušava da pokaže Petri koliko jako treba da pritisne dirke na klaviru. „Šta je muzika?“ Ana pita Petru.

„To je priča“, ona odgovara. Nije ovo prvi put da prelaze ovu lekciju.

„Tako je. Moraš da mi ispričaš priču kroz muziku. Ne samo šaptom. Moraš ubedljivo da ispričaš priču.“

Petra stavlja svoju ruku na Aninu da bi mogla da oseti položaj.

„Zamisli da je tvoja desna ruka ogromna, a da ti je leva ruka nežna kao devojčica.“

Petra stavlja ruke na Anine podlaktice i pomera prste kao da svira, tako da Ana može da oseti pritisak. Ova taktilna pedagoška tehnika je jedinstvena – Ana je koristi samo kada radi sa Petrom. Petra oseća svojim rukama ono što ne može da vidi, a Ana uspeva da joj, kroz metaforu, objasni šta treba da radi.

Prilika da uči

Pre nego što je upoznala Petru, Ana nikada nije držala časove slepim učenicima. U početku, mnogo vremena su posvetile tome da Petra nauči pravilan položaj ruku. Petra je imala tendenciju da savija svoje dlanove nadole, sa prstima u vazduhu, jer su tako šake pozicionirane za čitanje brejovog pisma ili opipavanje okruženje. Ali opušteniji položaj je potreban za sviranje klavira, „kao da potapaš prste u vodu“, objašnjava Ana.

Ana je prvi put srela Petru kada je bila jedna od sudija na muzičkom takmičenju. Sudije su bile impresionirane pevanjem ove desetogodišnje devojčice i dirnute njenom odlučnošću. Upravo je na tom takmičenju Petra izrazila želju da uči muziku. Lako je položila prijemni ispit u muzičkoj školi Isidor Balić i upisala se kod Ane u razred.

U to vreme, Petra je pohađala specijalnu školu za decu sa smetnjama u razvoju. To što su uopšte pronašli školu koja je htela da upiše Petru je bio podvig za njenu porodicu. Osnovna škola u Petrinom rodnom gradu odbila je da se ona upiše, iako je osnovno obrazovanje obavezno u Srbiji. Zato su Petra i njen otac morali da se odsele na drugi kraj zemlje, u Novi Sad, a Petrina majka i bratu su ostali u njihovom rodnom mestu.

Danas, Petra pohađa redovnu školu. Muzička škola pomogla je Petri da razvije samopouzdanje i da sa lakoćom pređe u novu školu. Uz Aninu podršku, Petra se uklopila u novu školu i to na osnovu svog talenta, ne na osnovu nečega što joj nedostaje. U školi ima nekoliko dečaka koji je zadirkuje, izazivaju je da drži jaknu u jednoj ruci i sendvič u drugoj. Ali ona se lako nosi sa tim. Petra odiše samopouzdanjem. Ona zna šta hoće i naporno radi da to i ostvari.

„Moja životna želja je da postanem najpoznatija kompozitorka i pijanista.“

Ažurirano: 19. 07. 2016.
  • Share