Zahra u ogledalu

Iza nje je put dugačak nekoliko hiljada kilometara. Iza nje su meseci koje je provela po kampovima u Turskoj i Grčkoj. Sada broji poslednje dane u improvizovanom šatorskom naselju na srpsko-mađarskoj granici. Ako ona i njena porodica budu imali sreće, za nekoliko dana boraviće u novom kampu na svom putu ka Zapadnoj Evropi, negde između Segedina i Budimpešte.

Od kampa do kampa, četvorogodišnja Zahra se ne seća života pre šatora. Ne seća se Avganistana gde je rođena. Ne seća se kuće odakle je krenula. Nikada nije imala dugačku kosu. Kad je dovoljno stasala da može da je pusti počela je da živi pod vedrim nebom i da često spava na zemlji. A, to znači i sunce, i kišu, i vaške. Zato Zahra ima kratku kosu. I zato liči na dečaka.

Ipak, prava je devojčica. Voli da se ogleda u ogledalu. Oslanja glavu na rame i namiguje sama sebi. Jedino zajedničko ogledalce u kampu nalazi se na improvizovanoj česmi ispod koje je razveden odvodni kanal koji vodi u šumu. Njime pliva prljava voda u kojoj sapuni koji su ispali, a koje se niko ne usuđuje da izvadi, puštaju sapunicu i prave dugu kada sunce probije kroz lišće okolnog drveća. Zahra ne gleda u tu dugu. Gleda sebe u ogledalu i prema malim vratima na ogradi na kojima se sa vremena na vreme pojave mađarski policajci koji sporadično propuštaju izbeglice.

Nedaleko od česme se nalazi tuš kabina. Četiri ćebeta koja su prebačena preko grana kako bi stanovnici ovog kampa na ničijoj zemlji imali kakvu-takvu privatnost. Ćebad su teška i prljava. Natopljena odozgo vodom, a sa donje strane blatom.

Zahra je upravo izašla sa mamom iz te „kabine“. Brzo suši kratku kosu na suncu. Obukla je ono što je imala na sebi i pre kupanja. Čini se da joj ne smeta što nema preobuku. Nije to najvažnije na svetu. Opet gleda prema malim vratima na ogradi. To je važno.

Teški zraci od jutra suše zemlju koju je sinoć natopila kiša. Neko blato se ne da. I dalje se lepi za obuću. Tamo gde je zemlja tanja, već se prave pukotine i zemlja se suši u grumenje. Niz jedan takav zemljani put koji vodi do kampa u kome je Zahra kotrlja se beli džip. Taman se čini da se dohvatio osušene zemlje, a zatim se čuje kako se motor muči i dere, a točkovi okreću u mestu. Ipak, nekako prolazi kroz tragove koje je juče napravio traktor i uspeva da se dokopa do neformalnog kampa.

To je vozilo koje je prepuno hrane i sredstava za higijenu. Humanitarni radnici pomažu da se sve raspodeli i primaju zahvalnost koja je nekad klanjanje glavom, nekad stezanje ruke, nekad stavljanje šake na grudi. Nemušti rečnik ljudi čije oči govore više od bilo kog prevodioca.

Deca staju u red jer su tako naučila. Život u kampovima ih je oblikovao da čekaju. Iz belog džipa se vadi poslednja kutija. Pomoć UNICEF-a obezbeđena je zahvaljujući finansijskoj podršci Vlade Japana. Letnje polo majice. Nove, čiste, mirišljave, još uvek u celofanu. Sredovečni bradati čovek, nekad i sam izbeglica, a sada onaj koji im pomaže, prilazi Zahri i daje joj crnu majicu. Ona je prihvata, a zatim mu zadržava pogled i pokazuje na crvenu koja mu se nalazi u drugoj ruci. Devojčica je. On je pogledom razume i menjaju se.

Ažurirano: 11. 07. 2016.
  • Share