Kako dopreti do porodica u nevolji
David (4) je rođen sa smetnjama u razvoju i invaliditetom koji utiču na njegov intelektualni i fizički razvoj i prima terapiju zbog srčanih problema.
- Dostupno na:
- Srpski
- English
Jakovo - Kada se Zoran Jovanović izvinjava svojim posetiocima zbog uslova u kojima ih je dočekao u svom domu u Jakovu, nije u pitanju samo skromnost domaćina.
Ovaj četrdesetogodišnjak i njegova porodica žive svega pola sata vožnje od centra Beograda. Ali, sudeći po tome kako žive, čini se da su jako daleko od udobnosti i pogodnosti modernog grada.
Imati konje sa senom u dvorištu ispred kuće može delovati kao seoska idila. Ali nedostatak vode i struje, osnovnih stvari koje većina porodica u Srbiji uzima zdravo za gotovo, ruše bilo kakvu iluziju o idili.
„Kuvamo, jedemo i spavamo u ovoj sobi”, otkriva Zoran dok razmiče zavesu protiv insekata iza koje se pomalja uflekan tepih, otrcan kauč i istrošen šporet.
Živeti pod stresom
Ovakav život bi bio težak i stresan za svaku porodicu. Međutim, Zoran se suočava sa dodatnim poteškoćama.
Njegov četvorogodišnji sin David je rođen sa smetnjama u razvoju i invaliditetom koji utiču na njegov intelektualni i fizički razvoj i prima terapiju zbog srčanih problema.
Aleksandra, Zoranova devetogodišnja pastorka, takođe je dete sa smetnjama u razvoju i invaliditetom.
Podrška zajednice
Podršku u okviru lokalne zajednice je teško naći.
On kaže da su njegove komšije većinom starije osobe i žale se na galamu koju David nesvesno stvara – od euforičnih uzvika sreće do krika razočarenja.
Pronaći drugare za decu je takođe problematično: „Niko neće da se igra sa romskom decom”, sa žaljenjem primećuje Zoran.
Niko neće da se igra sa romskom decom.
Prelomni trenutak
Kada se porodica suočava sa socijalnom isključenošću, ekstremnim siromaštvom i teškoćama vezanim za brigu o deci sa smetnjama u razvoju, članovi porodice se mogu naći u krizi, koja onda može da prouzrokuje niz drugih problema.
Ne tako davno, mnoga deca poput Davida i Aleksandre su mogla biti smeštena u rezidencijalnu ustanovu za decu sa smetnjama u razvoju.
Ali, Vlada Srbije se obavezala da će smanjiti broj dece i mladih koji žive u institucijama. U stvari, ona to radi bolje od većine drugih evropskih zemalja u tom pogledu.
Tokom prve decenije ovog veka, Srbija je usvojila politike koje su prepolovile broj dece na rezidencijalnom smeštaju.
Značajan rezultat
Ovo je značajan rezultat. Međutim, u Srbiji još uvek postoji pet velikih rezidencijalnih ustanova koje se bave decom i mladima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom.
To nisu mesta u kojima bi bilo ko trebalo da odrasta – pošto ta deca često propuste priliku da razviju tople i privržene odnose sa svojim roditeljima, da pohađaju školu i da se igraju i druže sa drugom decom.
Rezidecijalni sistem brige o deci je u suprotnosti sa Konvencijom UN o pravima osoba sa invaliditetom koju je Srbija potpisala.
Tačnije, član 23 Konvencije uključuje obavezu pružanja podrške porodicama koje imaju decu sa smetnjama u razvoju sa ciljem da se porodica održi na okupu.
Ne tako davno, mnoga deca poput Davida i Aleksandre su mogla biti smeštena u rezidencijalnu ustanovu za decu sa smetnjama u razvoju.
Rana intervencija
UNICEF sarađuje sa Vladom Srbije kako bi podržao program koji ove principe sprovodi u praksi.
Inicijativu za uspostavljanje usluge porodičnog saradnika je finansirala Evropska Unija, a Republički zavod za socijalnu zaštitu rukovodi modeliranjem ove usluge, što obuhvata i redovnu obuku zaposlenih.
Prevencija i rana intervencija su ključ uspeha u očuvanju porodice – kada se porodice jednom razdvoje, obično se teško ponovo ujedine.
„Stavljam akcenat na izgradnju odnosa sa porodicom i decom. Sve radimo zajedno – sa njima i za njih.”
Bliskost sa porodicom
Zoranova porodica je tek na početku izgradnje odnosa sa svojom porodičnom saradnicom, Bojanom Brkić.
Ona radi u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Beogradu i sarađuje sa Gradskim centrom za socijalni rad koji identifikuje porodicu kojoj je potrebna pomoć i upućuje je na uslugu porodičnog saradnika.
Ova usluga može da traje devet meseci.
Čim je stigla u Zoranovu kuću bilo je jasno je da je Bojana već uspostavila blizak odnos sa porodicom – naročito sa najmlađim članovima.
David radosno započinje igru sa Bojanom, dobacujući joj loptu pre nego što su odrasli krenuli u kuću da porazgovaraju o poslu.
„Stavljam akcenat na izgradnju odnosa sa porodicom i decom”, kaže Bojana. „Sve radimo zajedno – sa njima i za njih.”
Zalaganje unutar zajednice
U ovom slučaju, porodici je potrebna konkretna pomoć u povezivanju sa zdravstvenim i socijalnim službama. Porodični saradnici mogu da im pomognu u vezi sa brojnim pitanjima – od saveta za roditeljstvo do ograničene finansijske pomoći.
Oni su takođe zastupnici porodice u zajednici i mogu da reaguju na kršenje njihovih prava. Zoran je već oduševljen podrškom koju Bojana pruža njegovoj porodici.
„Bojana je obezbedila bolju saradnju sa lekarima”, kaže Zoran. „Pošto radi u Zvečanskoj, tačno zna gde treba da nas uputi”.
Podrška porodici
Zvečanska se nalazi u postupku transformacije iz rezidencijalne ustanove u centar za podršku porodici, koji će pružati podršku kako deci tako i roditeljima, a sve u cilju da porodice ostanu na okupu. Bojana je optimista da će program porodičnog saradnika igrati važnu ulogu u ostvarenju tog cija.
Zoran tvrdi da nikada nije razmatrao mogućnost da njegova deca rastu u domu. Posmatrajući taj nežan odnos koji ima sa Davidom i Aleksandrom, teško je i zamisliti takvu mogućnost.
Ipak, Zoran priznaje da je briga o deci sa smetnjama u razvoju veliki izazov.
Zahvaljujući Bojaninim posetama i zajedničkim posetama lekarima, Centru za socijalni rad i drugim službama, sada bi trebalo da ima bolji pristup resursima koji su njemu i njegovoj deci potrebni.
