Detinjstvo, ne brak!

Beograd, Novi Sad, Ljubovija - Marina, Maja, Besima i Aleksandra naizgled potpuno su različite. Spaja ih ono za šta same kažu da je ključno. Želja za obrazovanjem i borba za ukidanjem dečjih romskih brakova. „Bez prvog se ne može, bez drugog mora“, isključive su sve četiri. 

Marina Simeunović je rođena u romskom naselju Alingram u Ljuboviji. Istovremeno, jedina je imala dečji brak u primarnoj porodici. Njenu strinu udali su sa 13 godina, majku sa 16. Zato se bori da deca zadrže pravo na izbor. 

„Moja majka ušla je u rani brak sa nepoznatim čovekom. Živela je [sa njim] 3 meseca, nakon toga vratila se u Ljuboviju kod svojih. Mislim da je to najgori mogući način da pokušate da pomognete vašem detetu da izađe iz siromaštva. Ja čvrsto verujem da je jedini način obrazovanje“, priča Marina. I zato radi na edukaciji dece romske nacionalnosti u Ljuboviji.  

Šestogodišnjak Ognjen Simenunović prepričava šta sve uči sa Marinom. 

„Naučili smo ko su i odakle dolaze Romi i da romska azbuka ima 37 slova. I da crtamo zastavu. Marina je blaga i strpljiva sa nama“. 

Marina je još pažljivija sa devojčicama, jer kaže da uvek preti njihovo osipanje iz obrazovnog sistema. A nemaština, neznanje i roditelji guraju ih u dečje brakove. Zato je napravila i izložbu majki i ćerki - Romkinja Ljubovije. O pogubnosti dečijih brakova.

160 kilometara dalje, u Novom Sadu, žive i Besima Jašari i Aleksandra Aleksandrović.

Besima se za svoje osnovno školovanje izborila sama, insistirajući da poseti svoje drugare u školi za odrasle.     

„Sa deset godina upisala sam osnovnu školu Sveti Sava za odrasle. Roditelji su usled svojih tragedija na mene zaboravili. Molila sam da vidim šta se tamo dešava. Tamo sam upoznala te volontere koji su ih učili. Tako su i mene upoznali, tu smo se zbližili. Obožavali su me. Tako su došli do mojih roditelja i objasnili im da će oni da mi pomognu i sve što treba“.  

Nedostatak novca koštao ju je daljeg obrazovanja. Sada radi u fabrici kablova, ali kaže da je zadovoljna jer je svoj čovek.  

Zadovoljstvo što je „svoj čovek“ deli i Aleksandra Aleksandrović. U njenoj kući se o školovanju razmišljalo, a o dečjem braku nije.

„Da se iškolujemo - i ja i moj brat. I da budemo svoji ljudi, da imamo svoje zaposlenje i što se kaže budemo nezavisni.  Diplomirala sam etno muzikologiju na akademiji umetnosti u Novom Sadu, a master studije sam završila iz primenjenog pozorišta u Norveškoj - preko Erazmusa, razmene studenata. tamo stekla divno iskustvo“.

Aleksandra je danas kompozitorka, muzičarka i rediteljka.

Nju i Besimu, osim Novog Sada, spaja i rad sa decom romske nacionalnosti. Obe znaju da dečji brak ostavlja negativne posledice po devojčice, narušava njihovo zdravlje i psihičko blagostanje, isključuje ih iz obrazovanja i uskraćuje mogućnosti da ispune svoje potencijale. Zato su obe radile sa decom romske nacionalnosti.

„Ja sam pokušavala da im utuvim u glavu da udaja nije spas, da je školovanje jako bitno, da nekad nisu roditelji u pravu sto se toga tiče. Bilo je dosta dečjih brakova u mestu odakle sam - jer misle da će im biti bolje ako se udaju mlade, nemaju sjajan život, brane im roditelji da izlaze i onda nađu neku utehu u tom braku, ali nažalost se ispostavi da to nije tako“, objašnjava Besima šta im je govorila. 

„Aleksandra je zadovoljna jer veruje da su dopreli i do dece i, što je važnije, do roditelja. „Smatram da su dečji brakovi zlostavljanje i nasilje nad decom. Svako dete ima pravo na bezbrižno detinjstvo, da se igra, [ima pravo] na zaštitu, na obrazovanje, na pravilno psihičko i fizičko razvijanje“ .

I Besima i Aleksandra negiraju da je dečji brak romska tradicija. Ipak, u široj javnosti to je uvrežen stav - da su promene dominantnih običaja nemoguće.  

Ne slaže se sa tim ni Maja Simić buduća studentkinja iz Beograda.  

„Mnogo toga im je uskraćeno: obrazovanje, mladalački život, izlasci. Detinjstvo a ne brak - jednostavno treba da odrastu prvo. Da shvate šta je uopšte život, a ne samo tako odjednom da kažu da je to tradicija - jer nije! To je nešto što je bilo ranije, danas se zalažemo za neke druge vrednosti“.

Maja bi volela da sva deca krenu njenim putem, ali insistira na tome da je neophodna podrška porodice. I da ne odustaju od svojih snova, ali i da se trude.

„Svesna sam da za to što ja želim treba dosta znanja iz mnogih, različitih oblasti. Mene konkretno zanimaju jezici. Nedavno sam završila kurs nemačkog jezika, sada završavam C1 kurs engleskog i planiram na leto da upišem španski“ .

Ove četiri devojke samo su neke od predstavnica Romske zajednice koje žele da pomognu kako bi se pogubna statistika promenila. A ona pokazuje da se stopa dečjih brakova u romskim naseljima skoro ne menja. Pa je 2014. godine procenat onih žena koje su se udale pre punoletstva bio 57 odsto, a pet godina kasnije svega procenat niži.  

Kao odgovor na problem u Republici Srbiji, u februaru 2019. godine, na inicijativu Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost i UNICEF-a, osnovana je Nacionalna koalicija za okončanje dečjih brakova. Koalicija predstavlja zajednicu 39 institucija i organizacija koji zajedno rade na jačanju opcija bezbednog izbora za devojčice, naročito da donose vlastite bezbedne izbore o životu i budućnosti, kao i na osnaživanju žena i muškaraca da menjaju postojeću praksu dečjih brakova.